PETAR PJER GRUJIČIĆ ZA HAPPYTV.RS OTKRIVA: Kako smo od Delona i Dalija došli do DANAŠNJE ESTRADE!

Njegovo je ime Petar Grujičić. Francuzi ga poznaju kao Pjera… Jugoslovenska dijaspora zna ga kao Peru Četnika. Ceo svet zna da je to čovek koji je fotografisao najveće i družio se sa najvažnijima i najpopularnijima. Jedan od naših najpoznatijih fotografa gost je emisije "Specijal sa Parovima" kod Jovane Jeremić, a odvojio je vreme i da dâ intervju za portal HappyTv.rs.

Pošto je sa svega 19 godina, pomoću lažnog pasoša, otišao u Pariz ne znajući jezik, Petar se snašao tako što je postao ulični fotograf. Vremenom, prepoznajući da je talentovan za ovu umetnost, postaje autor fotografija najpoznatijih Francuza. Družio se sa Pikasom, šetao je Dalijevog tigra, bio je ekskluzivni fotograf Žan Pola Belmonda i Šarla Aznavura, slikao je iranskog šaha Rezu Pahlavija i njegovu kraljicu Soraju. Pio je kafu sa čuvenom Fransoa Sagan. Bilo je sasvim logično da Pjera pitamo kako smo od takvih veličina došli do današnje estrade – ovakve kakva je.

– Sada je kraj rimske civilizacije. Došao je kraj, finale. Desilo se da se sve polako raspada. Leka za to ima uvek, ako ga nema momentalno, pronaći će se – optimističan je Grujičić.

Ne želeći da nastavljamo priču o današnjosti pored tako zanimljive prošlosti, zamolili smo čuvenog fotografa da nam priča o Stevanu Markoviću, telohranitelju glumca Alena Delona, mladiću koji je ubijen u 31. godini.

– Bila je to grupa momaka, svih nas koji smo pobegli odavde jer nam je taj komunistički režim koji je došao učinio nešto loše. Nisu to bili neki kriminalci, bili su to više avanturisti, sportisti… Bili su prvaci u rvanju i on i njegovi drugari i otišli su u avanturu. Zajedno smo slikali na plaži, fotografisali kao ulični fotografi, ali on je posle otišao drugim putem. Upoznao je Alena Delona, preko Miloša Miloševića, koji ga je zaposlio kao telohranitelja. To je u početku bilo prijateljstvo, a posle se pretvorilo u rat – počinje Pjer priču o tragičnom kraju ovog Beograđanina.

Grujičić nam je rekao da je Marković mnogo znao, a da je bio kockar. Njegovo telo pronađeno je na deponiji koja se nalazi nedaleko od Pariza, a sam Stevan Marković optužio je glumca za svoju smrt. Bratu Aleksandru poslao je pismo u kojem je napisao da su, ukoliko bude ubijen, za njegovu smrt odgovorni Alen Delon i njegov kum Fransoa Markantoni – korzikanski mafijaš. Iako je bio meta istrage, Delon nikada nije optužen za ubistvo, a smrt ovog Jugoslovena prouzrokovala je politički skandal – "aferu Marković", u koju je bio uključen i francuski predsednik Žorž Pompidu.

– Sve se zna, i koga je ubio i kako, ali je to sve zataškano – tvrdi Grujičić i dodaje: – Bio je to jedan politički obračun u doba izbora kada je Šarl de Gol napustio vlast. Da nije bilo afere sa navodnim grupnim seksom Pompiduove supruge koji je, kao, fotografisao Stevan, ništa od toga ne bi bilo. Rekli bi samo da je neki tamo Jugosloven pronađen mrtav na đubrištu.

Stevan Marković, Natali i Alen Delon

Otac našeg proslavljenog fotografa bio je Radoslav Grujičić, zamenik šefa Specijalne policije koji je pre Drugog svetskog rata hapsio mnoge komuniste koji su kasnije dospeli na vlast. UDBA je uhapsila Petrovu majku Spomenku koja iz zgrade ove bezbednosno-obaveštajne službe nikada nije vratlia. Petra su tetke krile od policije koja ga je, kao bebu tražila, po naređenju Slobodana Penezića Krcuna da se, po rečima ovog narodnog heroja, "zatre seme Radoslava Grujičića". Zato smo se vratili još dalje u prošlost i pitali Petra Grujičića šta je bilo teže – snaći se u Parizu bez znanja jezika ili pretrpeti progon od strane komunista.

– Taj početak tamo bio je užasno težak. Zastrašujuć. Ne znate jezik, nemate pare, ne znate ništa da radite, mladi ste, klinac ste i kročili ste u potpuno drugačiju civilizaciju. Ovde je bila beda, a ja drugo nisam ni znao. Rođen sam za vreme rata, došli su partizani i ja sam sa tim sve izgubio. Moj otac se borio protiv njih, izgubio sam majku, familiju, živeo sam kod tetaka… Bilo je preživljavanje. Ali kad ne znate za drugo, onda vam to možda deluje i normalno – iskren je bio naš fotograf.

– Tamo kad sam došao bio sam šokiran. Tamo ljudski odnosi nisu isti. Ni dan-danas… To je stara civilizacija, sa ustaljenim pravilima. Recimo, kad uđete u neku radnju oni se ljute ako im ne kažete "Dobar dan". Kod nas možete odmah da pitate šta vas interesuje, a tamo ćete ih pitati, a oni će vam prekorno reći "Dobar dan" – objašnjava Grujičić kako Pariz primorava strance da se asimiluju i da nauče pravila života u Francuskoj, za koju naš fotograf tvrdi da je najjača zemlja, "naslednica velikog Rima".

Petar Grujičić upoznao je svog oca kada je imao 27 godina. Iako je godinama pokušavao da se sretne sa njim, otac mu je govorio da "nisu sazreli uslovi za to" – sve do 1970. godine kada je Petar došao do Vindzora u Kanadi i tamo doživeo veoma neobičan susret.

– Izašao sam iz aviona i sačekao me je neki ogroman tip. Pitao me je jesam li ja taj, a video sam da to nije moj otac – njega sam znao preko slika, a ovo je bio neki veliki kockasti lik sa brkovima. Počeo je odjedanput da me pipa, onako napadno grli i ljubi, tapše. Nisam odmah shvatio šta radi. Pitao me je gde mi je fotoaparat – pošto sam fotograf. Onda sam shvatio da on mene zapravo pretresa. Tek posle se moj otac pojavio iza nekog stuba tamo… – priseća se Grujičić i objašnjava da su komunisti imali običaj da šalju sinove da ubijaju svoje očeve kako bi dokazali poslušnost.

– Nije mi bilo lako kad sam ga prvi put video, a u tom trenutku osetio sam… žalost – završava svoju ispovest naš čuveni fotograf.

NAPOMENA: Strogo zabranjeno preuzimanje teksta, ili dela teksta, bez navođenja izvora!

HappyTv.rs
Foto: Arhiva, alaindelonlife.tumblr.com