TRAGIČNA SUDBINA: Tužan kraj radnika s najpoznatije jugoslovenske novčanice

Reč je, zapravo, o Arifu Heraliću, livcu na visokoj peći u Zenici. Njega često mešaju s Alijom Sirotanovićem, zbog sličnog lika i radničkog šlema, iako njihova lica na novčanicama nose različitu simboliku.

Arif Heralić je obeležio vreme uspona i nade u posleratnoj Jugoslaviji, a Alija Sirotanović vreme sumraka blagostanja koji je nagovestio krvave devedesete.

Heralić je bio livac, radnik na visokoj peći, čiji je životni put pratio niz tragedija. U Zenicu je došao iz Maglaja, gde su tokom Drugog svetskog rata ustaše ubile pedesetak članova njegove familije, a oca i braću u njegovom prisustvu. U zeničkom naselju Crkvice je živeo skromno i tamo danas ne živi niko iz njegove porodice. Od dvanaestoro dece koje je dobio, do školskog uzrasta je preživelo sedmoro. Težak život i brojne tragedije odvele su ga u alkoholizam i kasnije u tešku bedu. Umro je 1971. godine.

U maju 1967. godine je objavljen razgovor N. Cvetića u Nedeljnoj reviji upravo sa Arifov, a Yugopapir je taj intervju sačuvao od zaborava.

Maj 1967.: Arif Heralić, jedan od najboljih livaca Zeničke železare, počeo je da se menja onog trenutka kada je postao svestan da njegovu fotografiju svakodnevno drži u rukama više miliona ljudi…

Tužan je Arif Heralić. S njegovog lica iščeznuo je osmeh koji poznaje svaki Jugosloven. Promenio se čovek čiji se lik nalazi na novčanici od 1000 starih i 10 novih dinara. Njegove oči postale su mutne i uokvirene borama i podočnjacima. Obrazi natečeni. Brada proseda i neobrijana. Kosa duga, zamršena… Godine, neuredan život i alkohol učinili su svoje.

Teško je prepoznati Arifa…

Nekadašnji livac u Zeničkoj železari sada je penzioner. Stanuje u ruševnoj krovinjari u naselju Prvi maj u gradu čelika. Kuća mu je prazna, sa zidova opada malter. Na podu prazne boce, komadi hleb…

Kako je potonuo livac

Dugo smo razgovarali. Arif je sedeo na rasklimanom otomanu, jer nema stolice. Nije štedeo reči. Sećao se svojih velikih vremena koja su otišla u nepovrat. On je bio jedan od najboljih radnika Železare. Višestruki je udarnik. Odlikovan je ordenom Rada I reda, II reda i medaljom za rad.

„Pre dvanaest godina slikali su me. Kad novčanica uđe u promet, ja oboleh na srcu. Zatim puče glas da sam dobio dva miliona, pa me neki noću isprebijaše namrtvo. Uzeše mi 150.000 dinara…“

Arifov život dobio je drugi tok onog trenutka kad je postao svestan da njegovu fotografiju drže u rukama svakodnevno milijuni ljudi. Obuzeo ga je neki čudni osećaj. Pomutilo mu se u glavi. Rakija nije mogla da izbistri misli. Silazna putanja livca treće peći okićena je bocama i čokanjima.

Pre šest godina otišao je u mirovinu. A sad kaže:

IZGUBLJENO BLAGO STARIH GRKA: Ovim oružjem su sejali strah Mediteranom

„Mogao sam raditi još 20 godina. Najmanje toliko. Ali, eto, nije mi se dalo…

Prima penziju od 24.000 starih dinara. 24 Arifova lika. I 19.000 dečjeg dodatka. Malo je to za mnogo usta.

Koliko imate dece, Arife?

Ravno desetoro. I ženu imam… Dabome, i decu. Auuu… Imam jedanaestero.

Šta radi Arif Heralić? Šta sad radi kad ništa ne radi?

Čitao sam kako su slikali tamo neku ženu… I stavili joj sliku na koricama knjige. I nisu joj hteli platiti. Žena potegla tužbu i dobila milione. Moja slika je štampana u većem broju primeraka. I, da vidiš, i ja hoću novac. Žalio sam se na sve strane, pa ne pomaže. Ako tako ostane, žaliću se i Međunarodnom sudu u Hagu. Znam ja prelaze i bogaze. Ići ću do Ujedinjenih naroda…

Zašto pijete toliko? To nije dobro…

Znam da nije. Ali, eto… Lečio sam se dva puta u Sokolcu. Kažu, imam neku depresiju u glavi. Primao sam i antabus i još nešto. Što vredi… Mene doktor Geza Čeh drži na uzdi. Ali, ja nikog ne diram, miran sam ja.

Ponovo mala pauza. Gledamo Arifa i ne prepoznajemo ga baš kao što ga ne mogu lako poznati ni njegovi zemljaci.

Dopustite da vas fotografišem.

A šta mi daješ?

Poslaću vam fotografiju.

E, onda me ne slikaj.

Tražio je 600 dinara. Onda je odmah poslao sina Jasmina da iz krčme donese rakiju. Tako smo se i rastali. Ostao je pored boce…