„LEŽAO JE U BOLNICI, ČUO ME JE I SAMO RAŠIRIO RUKE“: Milica Pavlović kroz suze o najtežem trenutku u životu

Milica Pavlović nikada nije krila ljubav prema baki i deki što je i ocu otvoreno rekla kada je odlučila da se vrati u selo nadomak Leskovca kako bi bila sa njima. Oni su bili njeni psihološki otac i majka. Deda je bio taj koji je bodrio u svemu, a baka je bila zadužena za brigu o Milici da izrasta u zdravu devojčicu, a vodila je računa i da uvek lepo izgleda pa joj oblačila i najlepše haljinice.

Po povratku iz Švajcarske, MIlica se nije odvajala od bake i deke sve dok se nije preselila u Beograd, ali i tada je, kako sama kaže  umela samo na par sati da dođe kod njih, da ih obiđe i da se vrati nazad zbog obaveza.

– Kada sam počela da se bavim ovim poslom veoma aktivno, verujte mi da sam znala da odem samo na jedno veče, da dva sata provedem sa njima i da se vratim za Beograd. Ta snaga koju su mi to dvoje ljudi davali je snaga da sam mogla da pomerim svet ispred sebe. Kada dođem posle problema, muka, poteškoća i samo pogledam u njihove oči koje mi bezuslovno veruju, a ja sam naučena da ne smem da lažem, dođem i kažem: „Jao deda, ovo ili ono“, on me ne pita šta kako, sasluša me i kaže: „Ma ti sve možeš, ti si rođena za ovo“. Uvek mi je govorio: „Glava gore, ruke nazad, ispravi se i samo hrabro“. I to sam pokupila od njega, kada mi je najteže u životu, kad imam mnogo problema, kada mislim da nešto ne mogu ja znam koliko su svega u mene uložili to dvoje ljudi, ja samo podignem glavu i stvarno onako čistog srca i poštenjem idem kroz život i u ovaj posao – kaže ponosno Milica.

Dok je deka Vladimir učio Milicu da ide uzdignute glave, baka Rada je bila ta koja je učila da uvek bude lepa i lepo obučena devojčica. Međutim 2020. godina je bila bolna za Milicu, deka se razboleo i napustio nju i baku.

– Šta je život, a verujte mi, do poslednjeg daha njihovog sam se borila za oboje. Poslednje noći života i deke i bake sam bila sa njima, uz njihovu postelju. Nisam želela ni na onaj svet da odu a da ne vide da se borim za njih do kraja. Uh, baš sam to teško podnela, nisam još to prebolela ali sam prihvatila – kaže Milica uzdišući.

Iako je deda Vladimir već imao godina Milica nije očekivala da će ostati bez njega jer se sve desilo nekako iznenada.

– Deka je jednostavno, da se izrazim tako, samo pao u krevet, kako je meni komšija rekao. To jutro me je zvao, a ja sam bila na snimanju serije „Pevačica“, reditelja Gage Antonijevića, gde sam imala glavnu ulogu. Standardno sam bila, javiću se ja kasnije, ali meni je tri puta zvonio telefon i onda moj bjuti sektor koji je bio tu, koji znaju koliko sam vezana za baku i deku samo mi je prišao i rekao da nešto nije okej: „Baka, deka, stalno zvoni“. Izašla sam napolje, javila se, komšija je bio na telefonu rekla sam: „Gde je deda, daj mi dedu na telefon“, a on kaže: „Znaš šta miko, ne znam šta da ti kažem, neće ni da priča, stao je i sa pričom, odbija, da li možeš ti da dođeš?“. A uvek kada su bili bolešljivi ja se spakujem i dođem i samo sam pitala komšiju: „Milane koliko je ozbiljno?“, a on mi je rekao: „Baš je ozbiljno“. Pozvala sam tetku koja radi u Domu zdravlja „Stari Grad“ ovde u Beogradu i pitala je da li može ona da ode jer je mene sramota, 200 ljudi je na setu i ne znam kako da prekinem, ja ću otići ujutru, tražiću slobodan dan, razumeće me, ali samo da ode da vidi svojim očima i da mi kaže kada bude videla o čemu se radi. Tetka je mene slagala, rekla je da je sve pod kontrolom. Pitala me je koliko imam još snimajućih dana, rekla mi je da odradim to i: „Nemoj da se brineš, ja sam tu, sve je super, samo ti snimaj“. Videla je da je deda loše, ali mislim da se i ona potajno nadala da će mu biti bolje, ali slagala me je, zbog čega mi je trebalo dosta vremena da joj oprostim – kaže Milica ne skrivajući emocije.

KAKAV SPEKTAKL NAM SE SPREMA: MILICA PAVLOVIĆ pred VELIKI KONCERT U ŠTARK ARENI!!!

A nije ih krila ni dok je snimala kao ni brigu o svojim najbližima. Završila je snimanje i uputila se u Gornji Bunibrod.

– I onda, sećam se, taj treći dan mi snimamo, ja kažem Brani koja me je i za ovu emisiju našminkala, moj verni saradnik: „Brano, meni nešto nije ovde okej, ja ne mogu ni da se skoncentrišem, nešto nije ovde u redu, Milan mi izbegava pozive…“, taj komšija. Oni su ubrzali snimanje jer su osetili da kod mene nešto nije u redu. Kada sam otišla tetka mi je rekla da su zvali Hitnu pomoć, da nije htele da dođe, rekli su: „To je stariji čovek“, meni je pala roletna, kada sam to čula i onda sam ja pozvala i rekla: „Ljudi zar vas nije sramota da vi ne dođete, da…“. Ja ne želim da živim u vremenu kada etiketiramo nekoga po godinama, pacijent je pacijent. Oni su meni rekli da ne mogu, da imaju ove i one slučajeve, i prvi put sam u životu iskoristila svoje ime, rekla sam: „Da li je potrebno da kažem da je ovde Milica Pavlović?“ i oni su došli. Mi smo dedu odvezli do bolnice. Bilo je i to kovid stanje i sa jednog dela na drugi deo dvorišta, te za ovo je odeljenje, te nije za ovo… On u majici onako, hladno napolju, ja plačem pored njega, on jedva diše u onim kolicima… Samo je gledao u mene i tražio gde sam ja – prisetila se Milica bolnog trenutka.

Drugarica koja radi u bolnici je pozvala da uđe kod deke kada se Milica zapravo i oprostila sa njim.

– To je sve trajalo čitavu večnost, smestili su ga na neko odeljenje, sada ne mogu da se setim koje i on je prestao da govori. Jedna od mojih drugarica radi u toj bolnici, Marijana i kaže mi: „Hoćeš ti deda Lacka da vidiš?“, tako su ga zvali, ja kažem: „Naravno da hoću, ali neće me pustiti“, kaže ona: „Ma pustićemo te, staviš masku, staviš sve…“ Skoro sam videla Marijanu i rekla mi je da i dan danas prepričavaju tu scenu mog opraštanja sa dedom. Iskreno bilo je strašno, ja sam prvi put u životu videla osobu sa zamućenim pogledom, nikada se nisam susrela sa tim. Ma koliko godina da je on imao, to je neko vaš, i sećam se da je u hodniku plakao i lekar i sestre i u tom momentu gde je osobi pogled upućen negde gore, kaže Marijana: „Ja se sećam stojim na vratima i deda Lacko koji širi ruke i gleda na gore“. On je čuo mene i raširio ruke. Jao, ja sam mislila da ću tada umreti. Ja sam samo legla na njegove grudi i onda me je lekar molio da izađem i rekla sam mu samo ono iza čega stojim i dan danas: „Hvala ti deda za sve što si uradio za mene, hvala što si se borio, hvala ti što sve što danas znam, znam zahvaljujući tebi i baki i nemoj da brineš, zapamtiće svi tvoju Milicu kao unuku Vladimira Pavlovića i Rade Pavlović. Nikada vas neću obrukati i nikada vas neću razočarati i tek ćemo velike stvari stvarati zajedno jer ja znam da su oni tu – sa očima punim suza govori Milica Pavlović.

Gubitak deke je bio prvi bolni momenat u životu. Ubrzo se i baka razbolela, dobila Alchajmera koji dovodi do demencije pa je bilo trenutaka kada svoju unuku više nije prepoznavala. Vraćalo bi joj se sećanje sve do jednog trenutka. Izgubila je i baku.