DA SE ZNA! U Jugoslaviji počinje istorija ovog sporta

Na ovom prvenstvu Evrope plasirale su se sve zemlje nekadašnje Jugoslavije, što daje neki šmek te stare jugoslovenske, dobre škole, koja je naučila Zapad šta je to najbolji, moderan rukomet.

Sve je počelo još davne 1919. godine kada je profesor Više škole za fizičko vaspitanje, Karl Šelenc, u Berlinu uveo rukomet na velikom terenu u svoju školu. U međuvremenu u Švedskoj se ista igra razvijala u halama, zbog hladnog vremena. Veliki se obično igrao na fudbalskom terenu sa 11 igrača i sa dve rezerve, a mali u dvoranama ili na otvorenim terenima dimenzija (30-50 m) sa sedam igrača, a najmanje sa četiri u malim dvoranama. Na prostorima bivše Jugoslavije rukomet se pojavio najpre u Varaždinu 1933. Prvo rukometno igralište napravljeno je u Zagrebu gde se odigrala i prva utakmica srednjoškolaca Ljubljane i Zagreba (5:8).

SVI SU OSTALI IZNENAĐENI: Novak otkrio veliku tajnu, ispričao kako izgleda dan kada igra finale

Posle Drugog svetskog rata poraslo je interesovanje za rukomet pa se u Beogradu 1949. osnovao Rukometni savez Jugoslavije, koji postaje član IHF-a 1950. Od 1953. igraju se prvenstva Jugoslavije u muškoj i ženskoj konkurenciji, a Kup takmičenja od 1955.

Veliki rukomet je na ovim prostorima prestao da se igra 1958. Sada sledi ono o čemu ćemo pisati, revolucija ovog sporta, koja je krenula daleke 1974. godine u malom gradu na reci Savi, Šapcu. Te godine Metaloplastika se plasirala u rukometno elitno društvo Jugoslavije i bila je jedna od retkih ekipa koja je za samo četiri godine od najnižeg stigla do najvišeg ranga takmičenja. Tek osam godina kasnije Šapčani su stigli do titule prvaka Jugoslavije, Prvenstvo su završili sa 44 boda, 26 pobeda i samo dva poraza. Ovo je bio početak rukometa kakvog ga danas gledamo.

Tri godine potom, tačnije 1985. godine Metaloplastika je pokorila Evropu, pred Šapčanima su redom padali: Škoda iz Plezna (Čehoslovačka), Steaua iz Bukurešta, FH iz Rejkjavika (Island) i u finalu Atletiko iz Madrida. Plavi su osvojili trofej bez poraza, uz gol razliku u oba finalna meča sa Madriđanima +17 i sa postignutih 30 golova na jednom meču. Titulu su odbranili i naredne godine. Tada je cela Evropa bila okrenuta ka Jugoslaviji i Šapcu, mnogi su pratili igre sjajne generacije koju su činili: Bašić, Isaković, Vujović, Vuković, Mrkonja, Portner, Cvetković, Milošević, Ignjatović, Tanasić, Lukić, Spasojević i Đukanović, pitajući se šta to rade ovi mladi momci.

Gde god da su Šapčani igrali tražila se karta više. Ljudi su sa ushićenjem skakali na noge kada su Mile Isaković i Veselin Vujović bacali cepelin, prvi put na utakmicama tu akciju izveli su igrači Metaloplastike, dok je tvorac popularnog šuta šrafa, iliti kokice, lično Isaković. Dok je Metaloplastika krčila put Evropom i osvajala sve moguće medalje i nagrade, stvarao se i kult reprezentativnog rukometa, čiji su sastav baš činili igrači Evropskog prvaka.

Osamdesetih godina prošlog veka, Jugoslavija je u rukometu činila čuda. Na Svetskom prvenstvu 1982. u Nemačkoj osvojeno je srebro, a četiri godine kasnije u Švajcarskoj najsjanije odličje. na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine oko vrata se zasijalo zlato, dok je četiri godine kasnije u Seulu izvojevana bronza.

Jugosloveni su prednjačili i po pitanju taktičkih finese, napadačke taktike. Sve su to tada bile inovacije Jugoslovena koje danas koriste mnoge rukometne velesile.  Svi su najbolje preuzeli od nas, samo mi sami nismo nastavili tim putem. Neko će reći da je to zbog raspada zemlje, ratnog stanja, ali to nije sprečilo Hrvatsku da osvoji brojne medalje na velikim takmičenjima. Srbija je na novom početku, pa se nadamo da ćemo ono što je jugoslovenska škola implementirala u Evropu, napokon vratiti u naš posed. To je jednostavnost, što sav sport, ne samo rukomet, čini lepim.

Ono što je rukometu ostalo od Jugoslavije to je svakako brza igra po krilima, cepelin, šraf i šest zemalja koje brane tu školu na ovom Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.