DOBILA JE NOV ŽIVOT SA TRANSPLATACIJOM JETRE: Odustala od nadanja kad joj se čudo desilo

Usledili su sumorni dani u bolničkim sobama, ispunjeni strahom i tugom, a jedno zlokobno pitanje stalno je lebdelo u vazduhu: „Bože, da li ću ja ikada dočekati novu jetru?“.

Kako u tom trenutku u Srbiji nije bio razvijen program transplantacije, spas je morala da potraži u Italiji, ali nakon intervencije, tokom priprema za stavljanje na listu čekanja, došlo je do komplikacija, dobila je sepsu i pala u komu.

Lekari u Italiji Lidiji nisu davali nikakve šanse. Ali ova hrabra devojka je pobedila sve loše prognoze i petog dana se produdila iz kome.

Živelo joj se, kaže kroz osmeh.

Šest godina od dijagnoze Lidija je dočekala da se i u Beogradu razvije program transplantacije organa i 2017. stavljena je na listu čekanja.

– Svim ljudima koji su na listi ili koji su transplantirani ubedljivo je najteže to čekanje. Jer čekate nešto što nije izvesno da će doći, a i da jeste, ne znate kada. Kao da ste u nekom vakuumu i borite se za vazduh, a nikako da udahnete. Tada telefon postane sastavni deo vas i svaki pozov sa nepoznatog broja je ili ushićenje ili razočarenje. I za svaki poziv mislite da je baš taj, ali on nikako ne dolazi. A vreme kao vreme, ide bez da pita kako ste.

Lidijin najvažniji poziv, koji je dugo čekala, stigao je par meseci kasnije, na Bogojavljenje, 2018.

Te noći, nažalost, ugasio se jedan mladi život. Jetra dvadesetogodišnje preminule devojke iz Janje kod Bijeljine po proceni lekara bila je odgovarajuća za Lidiju.

– Rano tog jutra probudila me je mama pozivom i pitanjem da li su me pozvali na transplantaciju. Onako pospana, rekla sam joj da nisu i začuđeno je pitala zašto me to pita. Odgovorila mi je da je sanjala nebo puno zvezda i da je, pošto zamisli svake godine istu želju na taj dan, bila ubeđena da su me u toku noći pozvali.

Dva sata kasnije dobila je poziv iz Urgentnog centra.

– Dr Miloš Štulić mi je rekao da se pojavio organ i da dođem u Urgentni centar. Tog dana je pozvano dvoje ljudi, a bio je samo jedan organ. Sedeli smo zajedno u bolničkoj sobi, bodrili jedno drugo i čekali odluku lekara ko će od nas dvoje otići u salu, a ko će se vratiti kući i čekati drugi poziv. Tog dana sam ja izabrana. Ne znam kako to da objasnim, ali znala sam da je taj poziv bio moj.

Nakon transplantacije Lidija je u bolnici provela 10 dana, sve je prošlo u najboljem redu, i ona se, korak po korak, vratila normalnom životu. Radi, nedavno je kupila stan, trenira, putuje, voli, živi kao svaka potpuno zdrava osoba. Razlika je samo što Lidija svakog jutra popije lek.

Od tada nijedan dan nije prošao, a da Lidija nije pomislila na devojku čiju je jetru dobila. Osećala je, kaže, kao da je ona deo nje, kako kroz nju i dalje živi, da zbog nje svakog dana pokušava da bude bolji čovek. Želela je da njena donorka bude ponosna na nju.

Lejla je bila jako slična meni

Stalno je razmišljala i o njenoj porodici koja je imala nadljudsku snagu da kaže da izgovori „da“ u trenutku kada im se srušio ceo svet.

– Dugo sam pokušavala da saznam ko je moja donorka i da se zahvalim njenoj porodici. I konačno sam pre sedam meseci imala tu čast i sreću da saznam ko je bila devojka čiju sam jetru dobila. Njena mama je gledala jedno od mojih gostovanja, i kad je čula datum moje transplantacije, odmah me je kontaktirala. Devojka se zvala Lejla Emšija, i bila je jako slična meni i beskrajno sam srećna što napokon imam priliku da njenoj mami kažem hvala, da sam dobro i da živim jedan divan život zahvaljujući njoj – priča Lidija.

Lejlinoj majci je drago što sam dobila šansu da živim

Lejlina mama mi je rekla da joj je drago što sam baš ja dobila priliku da živim, i da nijednog trenutka nije razmišljala kada su je te januarske noći pitali da donira ogane svoje ćerke jedinice.

– Instinktivno je rekla „da“ jer je znala da bi to Lejla želela. Zbog toga sam ja danas ovde sa svojom porodicom, i zauvek ću se truditi da tu odluku opravdam i da pričam našu priču u nadi da će ceo svet čuti za jednu devojku koja se zvala Lejla.

Lejla Emšija je bila studentica Odseka za žurnalistiku u Tuzli, a svi koji su je

poznavali kažu da je bila pametna, lepa i ambiciozna devojka. Sanjala je da postane dobar novinar, imala je milion snova i planova koje je prerana smrt, nažalost, prekinula.

 

IZBAČEN NA ULICU, UZELI MU SVE: Mačak Milanče rasplakao Srbiju

 

 

– Za mene je ona pravi heroj. Za mene su heroji njeni roditelji i volela bih da mogu da im dam do znanja da danas živim jedan divan život i da ona, na neki način, živi kroz mene – napisala je Lidija na društvenim mrežama na godišnjicu transplantacije.

Ne stidim se svog ožiljka – on je svedok moje borbe za život

Pre dve godine Lidija je smogla je snage da na fotografijama koje je objavila na Tviteru pokaže i ožiljak koji joj je ostao nakon što je pre devet godina u italijanskoj bolnici u Palermu zbog sepse bila u komi i jedva preživela.

Jedno „da“ umesto tačke na život stavlja zarez

Lidija sada koristi svaku priliku da podseti na važnost širenja svesti o donorstvu i da poruči onima koji čekaju organ da ne gube nadu.

– Doniranje organa je jedini spas tim ljudima i zato mislim da je jako važno da govorimo o tome, i da podstaknemo ljude da budu donori, jer to jedno kratko „da“ nekome umesto tačke na život stavlja zarez. Mislim da je važno da promenimo narativ i da na doniranje organa ne gledamo kao na smrt, već na produžetak života i jedan novi početak. Naše Udruženje „Zajedno za novi život“ se godinama bori da se broj donora u Srbiji poveća, i da svojim pričama dopremo do ljudi da shvate koliko je doniranje organa jedan human čin. Naša kampanja „Još si mi trag“, koju smo pokrenuli pre godinu i po dana, je donekle urodila plodom, i broj donora se poveċao u odnosu na prethodne dve godine. Taj broj i dalje nije dobar, ali nama daje vetar u leđa da radimo pravu stvar i da se borimo za spassavanje ljudskih života – kaže Lidija.