Ne igraju Bajern i Pari Sen Žermen večeras u Minhenu običnu utakmicu, običan revanaš osmine finala Lige šampiona, jedan od osam…

Nije to neko naročito istorijsko rivalstvo, jer PSŽ je osnovan nakon što su Bavarci osvojili svoj prvi evropski trofej i postali evropska marka, a dobro je poznato da većina konzervativnog sveta ne ceni previše način na koji je pariski klub postao deo fudbalskog establišmenta; nije ni do nacionalnog identiteta – odavno se ne potencira u klupskim okvirima; nije ni do potonjih okršaja ili osvetničkih aspiracija – nekako su Parižani lako i brzo preboleli onaj poraz u finalu LŠ.

Pa opet, Bajern i PSŽ večeras igraju veliki meč.

Tako makar na okršaj ova dva kluba gledaju u Nemačkoj, predstavljajući ga kao sudar svetova; dve različite filozofije, dva sistema, dva dijametralna shvatanja sporta i njegove uloge u društvu.

Od Minhena do Hamburga stvorena je slika da Bajern ne igra samo za sebe, za plasman u četvrtfinale, već da se nemački šampion nalazi na braniku pravih fudbalskih vrednosti, uz crvenim podvučenom napomenom kako se prilikom opredeljivanja za koga navijati treba voditi razumom, nikako srcem. Pošto se ovde, najprostije rečeno, radi o ‘brizi za ugroženu evropsku sportsku kulturu’, pišu tamošnji mediji.

Stiče se utisak da će Bajern imati podršku maltene čitave države kao retko kada, te da će mnoge navijačke mase i pored teške frustracije desetogodišnjom dominacijom Bavaraca u Bundesligi, na jednu noć stati uz njih. Iz viših interesa.

I one iz Dortmunda. I one iz Frankfurta. I one iz Kelna. I one iz Menhengladbaha.

„Večeras sam vatreni navijač Bajerna. To nije moj omiljeni klub, ali ovoga puta rado oblačim njegov crveni dres. Jer Bajern protiv Pari Sen Žermena igra za ‘moj fudbal’. Za fudbal koji volim od detinjstva„, napisao je u svojoj kolumni novinar Bilda Alfred Draksler.

„Ako jednog dana bude moguće kupiti prvenstvo ili trofej Lige šampiona, onda to više ne bi bio ‘moj fudbal’. A to je upravo ono što PSŽ već godinama pokušava da uradi. Da kupi najvažnije trofeje. I kako vreme prolazi njegove težnje su sve nesputanije i sve besramnije„.

Draksler potom podseća da su Parižani 2017. godine kupili Brazilca Nejmara za 222.000.000 evra, što će još dugo biti rekordna suma izdvojena za nekog igrača, te da su 2018. na konto obeštećenja za Kilijana Embapea platili još 180.000.000. Novinar Bilda zatim navodi da na dovođenje trećeg superstara – Lionela Mesija – možda nisu potrošene ogromne sume da bi se obeštetio njegov bivši klub, ali da su bonusi za potpis sa platom Argentinca podigli godišnji budžet francuskog šampiona ‘do neslućenih visina’.

Koliko PSŽ plaća svoje zvezde postalo je poznato kada je procurila Embapeova plata nakon potpisa novog ugovora, proletos„, piše dalje Draksler.

„Ovaj 24-godišnjak za tri godine inkasiraće blizu 650.000.000 evra. Godišnje, na platu 72.000.000. Jednokratno mu je isplaćeno još 180.000.000 samo za potpis. A tu je i bonus za lojalnost koji će u trećoj godini narasti na 90.000.000. Izračunato je tako da Kilijan Embape dnevno zarađuje 580.822 evra?! Na svaka 24 sata?! To je nepristojno! To je perverzno!„.

Onda i u Bavarcima…

„Znam da Bajern često napadaju u Nemačkoj zbog finansijske superiornosti. Ali njihov uspeh zasniva pre svega na dobrom poslovanju, radu i ozbiljnom menadžmentu. Lako je dokazivo da nikada ne troše više nego što zarade. To bi trebalo da bude u osnovi pravila finansijskog fer pleja. Na drugoj strani, čini se kao da Katar kupuje ceo fudbalski svet. Ili barem pokušava. Srećom, za sada im ne uspeva. Od Nejmarovog rekordnog transfera svaki put im je neko stao na put – Real, Mančester Junajted, Bajern, Mančester Siti, ponovo Real. Ipak nije lako kupiti uspeh. I želim da tako ostane… Nisam sanjar, prihvatam komercijalizaciju fudbala i nemam ništa protiv ozbiljnih investitora. Ali Pari Sen Žermen želi da uništi ‘moj fudbal’ isključivo novcem, mimo svih tržišnih zakona. Zato sam večeras vatreni navijač Bajerna„, zaključio je Alfred Draksler.

„Orlovi“ pojeli Belgijance, Rafa Silva i Ramos u spektaklu odveli Benfiku u četvrtfinale Lige šampiona