Izvor: Kurir
14.04.2024 u 17:34
0

SNEŽANA ĐURIŠIĆ OTVORILA DUŠU O SVOM ŽIVOTU: Za sve što joj se desilo, presudan je bio Josip Broz Tito

Još po rođenju kao da je bila predodređena za uspeh i popularnost, jer je njen talenat lako našao put do priznanja. Imala je sreću da i bez traganja nađe svoju srodnu dušu, pa je, čim je postala punoletna, otišla pred oltar sa izabranikom Slobodanom Gvozdenovićem, s kojim je dobila naslednike Maju i Marka. U javnosti je održala mit o sebi kao ženi kojoj je porodica svetinja, a verovanje u Boga prioritet

Rođena sam 6. juna 1959. godine u Gornjem Milanovcu. Detinjstvo sam provela u Kraljevu, a od malih nogu, gde god bih čula muziku, zastajala sam i igrala dok se pesma ne završi. Niko ne bi mogao da me pomeri jer bih vrištala. Talenat sam nasledila od mame, koja je lepo pevala, njen otac je bio muzičar, a i moj tata je muzikalan. Moj dar je primetio moj pokojni učitelj Toma Martinović, a potom i nastavnik muzičkog vaspitanja Srećko Gvozdenović u osnovnoj školi. Nakon razgovora s mojim ocem, prijavili su me na takmičenje amatera pevača „Studio 6 vam pruža šansu“, prvo na gradskom nivou, potom na republičkom, pa na državnom.

Dete atrakcija

Imala sam sedam i po godina, a muzički urednik cele te manifestacije bila je pokojna Radmila Trifunović, inače muzički urednik Radio Beograda. Bila je stroga, ali pravična. Slušala je kandidate i samo govorila: „Idi i radi nešto drugo.“ Kad sam došla na red i zapevala „Kolindu“ od Lole Novaković, pitala me je da li znam narodnu muziku. Predložila sam pesmu „Udati se nikad neću“ Lepe Lukić. Odmah mi je saopštila da sam primljena i dodala: „I zapamti, pevaćeš narodnu muziku, jer ako nastaviš ovu zabavnu, moći ćeš da se slikaš kod Toše na ćoše. Od narodne ćeš lepo živeti.“ Uvek ću isticati da njoj doživotno dugujem, jer kod nje je mogao da prođe samo onaj ko zna da peva. Pošto sam pobedila kao debitant, stekla sam pravo da snimim prvu singlicu sa dve pesme, a imala sam samo devet godina.

Bilo mi je jedanaest kad sam zapevala pesmu Lepe Lukić „Poljubi me, dragi“ na takmičenju kompozitora i postala prava atrakcija, jer u to vreme nije bilo dece koja su pevala. I pobedila sam, iako sam se takmičila sa iskusnim i formiranim pevačima. Tada sam dobila poziv i za Beogradsko proleće, gde sam pevala pesmu „Imala je baka stotinu momaka“, a gde me je primetio Toše Elezović, lični Titov muzičar, i pitao Radmilu, koja je brinula o meni, da me već sutradan dovede na proslavu predsednikovog rođendana.

Počasni Titov gost

Proslava se dešavala u Domu omladine, gde su doveli Zorana Lekovića i mene. Smestili su nas do Tita. Pamtim još kako sam bila zapanjena Jovankinim izgledom, ali ništa me nije fasciniralo više od ogromne torte na nekoliko spratova. Potom me je Tito pitao da li učim školu, koji sam razred i šta ću biti kad porastem. Rekla sam pevačica, ali ne mogu da pohađam srednju muzičku školu jer je nema u Kraljevu, a mom tati, koji je bio zaposlen u vojsci, ne daju prekomandu. Prokomentarisao je da ćemo videti nešto, i u trenutku se uskomešao, ali meni ni to ništa nije značilo, jer bila sam dete kojem je torta bila važnija od svega. Pozvao me je potom da je zajedno presečemo i dobila sam jedno parče. Sutradan ujutro Rada me je ispratila na autobus za Kraljevo, gde me je čekao tata s novinama u rukama, a sve su izveštavale o Titovom rođendanu. Bio je ponosan što sam pevala predsedniku. Važan susret se desio u maju, posle mesec dana tata je dobio prekomandu, a godinu dana kasnije i stan. Saopštili su mu da je odozgo stiglo rešenje.

Dolazak u Beograd

Napunila sam dvanaest godina i preselila se s mamom, tatom i četiri godine mlađom sestrom Mirom u Beograd. Toliku čast i takvo ushićenje i ponos koji sam osetila tada, sa samo 11 godina, teško da sada mogu opisati bilo kome iz mlađe generacije. Tito je zapravo i indirektno odgovoran i zaslužan za moje školovanje u Beogradu, jer mi je u doslovnom smislu reči ispunio želju tako što je prekomandovao mog oca u prestonicu. Ne bih rekla da sam bila Titova miljenica, ali pažnja koju mi je posvetio me je usmerila ka mojoj karijeri, koja traje više od 50 godina, zbog čega to smatram izuzetno značajnim događajem u svom životu. Kasnije sam još jednom srela Tita na Brionima. Te 1977. bili smo u Budvi, na moru. Pozvali su me da dođem na Brione radi nastupa, a ja sam to iskoristila da mu priđem, i setio me se. Pitao me je da li sam završila srednju školu, popila sam sok i rastali smo se.

NAKON SMRTI MUŽA SNEŽANA ĐURIŠIĆ JE PROŠLA KROZ PAKAO: Pevačica progovorila o najbolnijem periodu

Novi život u glavnom gradu

Prvih godinu dana živeli smo kao podstanari na Voždovcu. Pohađala sam školu „Veselin Masleša“ u Kumodraškoj, a posle je tata dobio od vojske stan. Imala sam znanje kao jako oružje protiv zavitlavanja od strane nekih drugara. Zvali su me seljankom zbog naglaska. Posle sam uhvatila sebe kako pričam sa beogradskim akcentom, pa sam čak i karikirala taj govor. Kad sam jednom na nekoj priredbi pozdravila celo odeljenje, prestali su da me zafrkavaju, a prihvatili su me još ranije jer sam trenirala džudo, pa bih se potukla čim bi me neko dirao.

Prava Beograđanka

Mic po mic, postala sam i ja Beograđanka za kratko vreme. Ali majka se teško privikla, jer u Kraljevu smo živeli na mnogo lepom mestu, okruženi banjama i planinama. Bila sam srećna kad sam upisala srednju muzičku školu „Josip Slavenski“. Borila sam se da ostanem u njoj. Direktori se nisu slagali da neko ko peva seljačku muziku, iliti narodnjake, može da se bavi Bramsom, Mocartom ili Šopenom. Po meni, može i jedno i drugo. Nakon što su pročitali u štampi da sam uspešna, morali su da ućute. Takvo je vreme bilo. Kad im je bila potrebna neka horska solo deonica, zvali su mene. Međutim, na muzičkoj akademiji sam položila sve ispite, ali nisam diplomirala. Bilo je jasno da je pevanje moj život, a i brzo sam se udala i rodila dete. Nisam mogla baš sve da postignem.

Lepota kao sporedna stvar

Želela sam da me prepoznaju na ulici, to mi je bilo važno. I da pevam bez želje da se bavim manekenstvom. Međutim, menadžer Rade Momin iz tadašnje Beogradske estrade povremeno je zvao moje roditelje da me preko njih pozove na neke nastupe. Onda me je jednom pozvao i na izbor za mis. Odbila sam, ali objasnio je kako moram da odem i predstavljam Crnu Goru. Nije pomogao ni moj argument da ne živim u Crnoj Gori, bilo je dovoljno to što sam poreklom Crnogorka. Ipak, bilo je to lepo druženje, pogotovo u Umagu, gde sam bila druga pratilja mis Jugoslavije. Vratila sam se u Beograd i rekla tati da me to ne zanima, i da me je čak bilo sramota da se skinem u kupaći kostim i izađem pred onolike ljude.

Sudbinska ljubav

Supruga Slobodana sam videla na ulici u Zemunu, ispred zgrade menadžera Ace Meksikanca, kod kog sam pošla da ugovorimo neki nastup. Bio je naslonjen na svoj plavi „sitroen“ i zviždao mi. Pomislila sam kakva prostačina kad je opet zviznuo, a onda sam se okrenula i grubo ga pitala šta hoće. Nikad nisam bila nadmena, ali bezobrazna jesam. Ispričala sam Aci šta se desilo, a on mi je objasnio da je to njihov harmonikaš Sloba. Ispostavilo se da je upravo s njim i njegovim orkestrom trebalo da nastupam u jednoj kafani između Šapca i Loznice. Udvarao mi se i tada, a ja sam mislila da bih izvršila samoubistvo kad bi me neko naterao da se udam za njega. Nije mi bio ni lep, ni interesantan. Ali te večeri, kad je video da sam nezainteresovana, krenuo je da pokazuje svoje kvalitete, a bio je vrlo šarmantan čovek, iz kojeg je sijalo nešto što se ne vidi golim okom. Rekla sam mu da ćemo videti za susret kad dođemo u Beograd, a potom kasnije zakazala da me čeka kod bioskopa „Odeon“ jedne večeri u pola sedam, posle časova koje sam imala u Matematičkoj gimnaziji. Međutim, došla sam do ćoška, videla ga da čeka, okrenula se i otišla kući.

Uporna ljubav

Kad sam došla u restoran „Grand“ da se dogovorim o gostovanju u Kanadi tokom zimskog raspusta, imala sam šta da vidim. Baš tu je svirao Sloba. Nije mi ni pomenuo to što sam ga ispalila, već me je pitao da li to nas dvoje treba da putujemo. Iako je to bio plan, on nije pošao jer se plašio aviona, a ja sam u Kanadi, iako prethodno nismo izašli, niti se uhvatili za ruke, počela da razmišljam o njemu. Da odlazim na spavanje i budim se s istim mislima. Pred povratak kući obratio mi se jedan basista i zamolio me da ponesem pismo za nekog Gvozdenovića. Nisam ni znala kako se Sloba preziva, pa sam po dolasku u Beograd otišla u hotel „Central“ da predam pismo kome treba, a onda shvatila da je to upravo Sloba. Od tada pa dok nije otišao sa ovog sveta nismo se razdvajali.

Majčinstvo kao prava odluka

Bila sam maloletna, pa sam morala da sačekam da napunim 18 godina. Počeli smo da se zabavljamo 23. februara, na Slobin rođendan, 6. juna sam napunila 18 godina, a već 11. pobegla za njega. Moji roditelji su bili razočarani u mene, ali i ja u njih. Ipak, to je brzo prevaziđeno i nas dvoje smo se venčali u decembru 1977. godine. To nije značilo da smo radili zajedno, s mnogim drugim kolegama radio je više, ali nije bio ljubomoran, imao je poverenja i zdrav razum. Jer, ako žena hoće, otići će, a ja sam uz to neko ko ne voli lance. Doduše, jednom smo, posle jedanaest godina braka, imali krizu i nesporazume, što smo prevazišli razgovorima. Nije bila u pitanju preljuba, a ljubav je pobedila, jer samo ona može da održi porodičnu zajednicu. U suprotnom, ne vrede ni milioni, naročito ako se bavite estradom, pogotovo danas.

Maja i Marko

Godinu dana nakon venčanja rodila sam ćerku Maju, a dve godine kasnije i sina Marka. Nije mi bio problem što sam bila mlada mama. Volim decu, sve sam stizala. Imala sam majku i svekrvu, koje su me odmenjivale kad zbog posla nisam bila tu. Briga se najčešće javljala kad sam bila na putu. Ne bežim od činjenice da imam karijeru, koju volim i u kojoj sam uspešna, kao ni od toga da je sigurno imala uticaja na detinjstvo moje dece. Kao što bi i bilo šta drugo da im se desilo u životu, kakav god život bio. Ono što znam jeste da su i oni, a i njihova deca i moji unuci, danas ponosni na mene i ono čime se bavim. Možda iz današnje perspektive deluje da sam se udala rano, ali tada su stvari bile drugačije, a ja sam i tada znala, kao što i znam sada, da je bilo pravo vreme. Verujem u sudbinu, ali i u stvari koje osećam, a to je ljubav. Imala sam dozu straha za vreme obe trudnoće, ali ništa drugačiju od svih majki. Uvek imam strah i brigu za decu, čak i kad su odrasli i svoji ljudi

Lična prekretnica

Ja sam drugačije odgajana, ali Sloba je slavio slavu i želeo je da ih krstimo. Nisam imala ništa protiv i, dok sam u Crkvi Svetog Petra i Pavla na Topčideru stajala i posmatrala taj čin, pomislila sam zašto se i ja ne bih krstila s njima. Ako ima nešto, neka budemo zajedno, ako nema, nema ni veze. Posle nekoliko meseci dobila sam pesmu „Nema ćara od bećara“, od koje je sve krenulo, a onda i hit „Mala soba tri sa tri“. Od tada se molim Bogu, Svetom Vasiliju i Svetoj Petki. Vernik sam, ponašam se onako kako mi nalažu duša i srce. Kada čoveka snađu nedaće koje ne može da okonča, pogotovo ako su zdravstvene prirode, oslanja se na čuda u koja ranije nije verovao.

Najteži trenuci

Vera u Boga pomogla mi je i kad je Marko doživeo tešku saobraćajnu nezgodu i, zbog nesrećnih okolnosti pod kojim se desio udes, bio krivično osuđen. Kad je bio u krevetu, satima sam razmišljala zašto nam se to dešava. Taj događaj sam veoma teško podnela, ali on me je i očvrsnuo. Lekari su mi rekli da je moj sin imao jedan odsto šanse da preživi, ali ja sam bila ubeđena da će ostati živ, čak i dok sam ga gledala na aparatima. Da li je to bila posledica mojih nada ili intuicije, ne znam. Bogu hvala, izvukao se, mada znam da će me taj događaj pratiti dok sam živa. Svako ko ima porodicu može da pretpostavi kako sam to podnela i svaki razgovor na tu temu potpuno me utuče. Kad se sve završilo, zaključila sam da sam jača od svega i da smo ipak srećni jer smo zajedno živi i zdravi. Čisto sumnjam da se danas moj sin vratio svom životu, mislim da još nije. Bili su to strašni dani za našu porodicu, a pogotovo za porodicu koja je izgubila svoje dete, Jelenu. Zato apelujem na sve da ne voze ako su pili i ne sedaju u kola s nekim ko je pio. To su najteži trenuci u mom životu.

Roditeljske greške

Kao što sam rekla, Sloba i ja smo se venčali mladi i napravili smo neke greške kao roditelji. Mnogo smo radili i nekoliko puta se kućili, nešto smo propustili i kasnije trpeli posledice – moj sin je imao udes, voleo da popije… Danas bih samo kazala i preporučila mladima da se vezuju isključivo iz ljubavi, a divno bi bilo ako to nije sa 18 godina. Želela sam još naslednika, ali Marko je bio vrlo nemiran i zbog te njegove hiperaktivnosti kasnije nisam ni stizala da razmišljam o proširenju porodice. Bio je veoma aktivan i morali smo da mu posvećujemo mnogo pažnje. Kada je reč o njihovom vaspitavanju, mislila sam da držim sve konce u svojim rukama, ali očigledno da u tome nisam potpuno uspela. Kad sam dobila unučiće, videla sam da rođenje dece nisam osetila na pravi način. Greška je kada žene veoma mlade postanu majke, jer na pravi način ne umeju da se bave decom i svrhu majčinstva shvate tek mnogo kasnije.

Mamina naslednica

Maja je nasledila moj talenat, ali voli da kaže da nije krenula mojim stopama kako njena deca ne bi trpela. To je šamar meni, ali volim je što je takva. Ona ima izuzetan dar za muziku i pevanje i čak sam i jedno vreme insistirala na tome da počne time da se bavi, ali uprkos tome, završila je filološki fakultet, odsek orijentalna filologija i engleski jezik i književnost, u Njujorku, tu zasnovala porodicu, izgradila sebi život i, ako smem da se usudim i kažem u njeno ime, našla sebi sreću. Od ćerke i zeta Branka dobila sam unuke Teodoru i Luku, a od sina i snaje Đurđe imam Miloša i Lanu

Od Dedinja do Amerike

Kad sam se udala, stanovali smo kod svekra i svekrve sa moja dva devera. Onda smo renovirali neku ostavu u dvorištu od trideset kvadrata i izdvojili se, što meni nije odgovaralo jer sam kod svekrve uživala. Posle toga je moj muž, a bio je sposoban i bavio se trgovinom, našao na Dedinju neki plac koji je koštao 30 tadašnjih miliona, a mi smo u kući imali milion. Nastao je haos u smislu obaveza i plaćanja. Bilo je teško doći do građevinske dozvole, ali uspeli smo i počeli da zidamo kuću. Ako nam je dnevni prihod bio milion, rashod je bio milion i po. Ušli smo u dugove, a onda je stigla ponuda da odemo u Čikago i zajedno nastupamo u jednoj kafani. Bio je to naše prvo zajedničko poslovanje na duže. Hteli smo da se razdužimo. Kupili smo stan u Čikagu, uz pevanje smo otvorili butik, a ja sam se bavila i nekretninama. Iako smo planirali da decu školujemo tamo, oni se nisu mirili s tim da žive u Americi, pa smo se vratili 1995. U tim nemilim vremenima honorari za muzičare su bili smešni, pa sam Slobi predložila da se ne maltretira jer sam ja kao pevač dobro zarađivala. I batalio je sviranje, a definitivno je prestao da svira harmoniku kad je operisao bubreg. Bavio se trgovinom automobilima, pa i nekretninama, i dobro je zarađivao.

Bol koji ne jenjava

Bili smo u braku 36 godina, sve do Slobine iznenadne smrti početkom aprila 2013. Imala sam sreću da provedem toliko vremena sa osobom koju volim i koja mene voli. Sve što se u tom periodu dogodilo bilo je rezultat ljubavi, razumevanja i poštovanja. Slobodan je bio moja najveća podrška, umeo je da me umiri kad treba. Poslednji put sam ga videla kad me je dovezao na nastup u Beču. Surovo je kako je sve ispalo. Dovezao me je do sale gde je trebalo da pevam, i još pamtim kako je gledao za mnom. Kao da je znao šta će se desiti. Rekao je: „Javi se“, i više ga nisam videla. Da stvar bude još surovija, i naša deca su u tom trenutku bila na nekoj svadbi. Samo veče pre tragedije iz čista mira mi je rekao da, ako sve ide redom, a trebalo bi, on kao stariji treba prvi da ode s ovog sveta, pa da mu ja obećam kako neću prestati da pevam. Sutra veče ga nije bilo. Sigurna sam da je predosetio šta će se desiti. Deca su mi tada pomogla toliko da mislim da nisu ni svesni koliko. Koliko su u stanju da nam život zaviju u strah i konstantnu brigu, toliko nam ljubavlju pruže snagu u trenucima najveće slabosti.

Radost sa unucima

Nisam pristalica toga da se unuci vole više od dece. Iz svog iskustva mogu reći da se vole na potpuno drugačiji način i nikako ih ne treba porediti i meriti koja ljubav je snažnija. Svakako se slažem da nema boljeg zanimanja i radosti na svetu nego biti baka. Kad god možemo, doputujemo jedni do drugih i upravo ta geografska udaljenost čini naše zajedničko vreme još dragocenijim. I izreka da deca rastu kao iz vode je takođe tačna i setim je se sve češće kad su Teodora i Miloš u pitanju. Koliko mi je žao što više neće biti mali, nevini i poslušni, toliko jedva čekam da vidim u kakve divne ljude će izrasti.

Uspeh se ne prašta

Kod nas se uspesi ne praštaju. To što sam postala simbol kvaliteta mnogima je bila kost u grlu. Meni je žao, ali savest mi je čista. Ako nisam mogla da pomognem, nikome nisam ni odmogla. Iza sebe imam karijeru i pozamašan broj godina, tokom kojih sam dosta naučila. Nema mnogo ljudi iz moje branše koji su mi kućni prijatelji. Ipak, kad putujem s kolegama, mnogi kažu da sam im poput drugarice. Recimo, Beki Bekić, ti je bio i Šaban Šaulić. Uvek sam preferirala muško društvo. Jer, kad krenem na put, šerpe i varjače ostavim kod kuće, pa ne mogu s koleginicama da pričam o deci i mašinama za veš, već mi je draže da se s kolegama šalim i pričam viceve.

Nova šansa za ljubav

Poznanstvo s mojim partnerom Vanjom Miloševićem datira od pre dve decenije, a pretvorilo se u ljubav pre sedam godina. Ne razmišljamo o venčanju, već uživamo u trenutku. Nemam strahove, ali imam veru u Boga. Godine su za mene samo brojke, važno je kako se osećam, šta osećam i kako zračim. Svesna sam da sve što dođe mora i da prođe, a to nikako ne znači da ono što prođe najavljuje ili donosi tugu. Taj prolazak i promena dovode u situaciju da se osvrnemo i sagledamo ono što smo uradili, na šta smo ponosi, a ono na šta nismo – to je za nauk. Držimo život u svojim rukama i uz pomoć Boga upravljamo onako kako želimo. Kao i svi ljudi, pravila sam greške i naučila dosta toga. Važila sam za osobu koja kaže ono što misli. Danas sam osoba koja misli šta će da kaže. Sreća su ljubav, porodica, mir, zadovoljstvo, i tako protkana tugom, bolom, nemirom valjda čini život. Ne mislim da išta iz života treba brisati, svaka nit ima svoje mesto.

 

PREUZMITE MOBILNE APLIKACIJE

Gledajte “Happy” kablovske kanale i to: “Moje happy društvo”, “Moj happy život”, “Moja happy zemlja” i “Moja happy muzika”.

Program se emituje kod kablovskih operatera “IrisTV” i “Supernova”, a možete ih pronaći na sledećim kanalima: “Moje happy društvo” - IrisTV / 171 ; Supernova / 71 | “Moj happy život” - IrisTV / 172 ; Supernova / 72 | “Moja happy zemlja” - IrisTV / 173 ; Supernova / 73 | “Moja happy muzika” - IrisTV / 174 ; Supernova / 74

Ostavite komentar

Unesite pojam i stisnite enter