PITULIĆEVA O PROSLAVI BOŽIĆA NA KOSOVU: „Običaji u znaku istrajavanja i čuvanja indentiteta“

Najradnosniji hrišćanski praznik Božić na Kosovu ima posebno mesto i način praznovanja kod pravoslavnih Srba, koji, kroz specifične običaje i tradiciju, čuvaju svoje kulturno nasleđe i indetitet u teškim vremenima.

SRBIN DOČEKAO BADNJI DAN I BOŽIĆ U AFRICI: Ruska pravoslavna crkva i praznovanje – ovo morate pogledati (VIDEO)

Redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerizeta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Valentina Pitulić je za Kosovo onlajn objasnila važnost i kompleksnost verovanja i praznovanja Božića na Kosovu.

Ona je u svojoj dugogodišnjoj karijeri profesora Narodne književnosti, zajedno sa svojm studentima širom Kosova, posebno ulagala napore kroz zapisivanje raznih običaja, pesama i tradicija koji su specifični za ovo podneblje i na taj način sačuvala mnoge kulturološke pojave i delove folklora od zaborava.

„Izgleda da se zahvaljujući Turcima, koji su vladali 500 godina, srpski narod na KiM sakrio u običajima i na taj način sačuvao veoma bogatu obredno-običajnu praksu gde pripada i Božić. Kada govorimo o običaju i sistemu božićnih praznika, možda bi trebalo početi od pretprazničnih običaja, koji su veoma bogati na KiM. Počevši od Svetog Ignjatija kada se unosila cerova grana u kuću, i to je bio znak da počinje božićni period proslave rođenja Isusa Hrista“, navodi Pitulić.

Upoređujući način i običaje koncentrisane oko ovog praznika, ona ističe da je običajna kompleksnost koja se sreće na Kosovu mnogo više očuvana i češće se praktikuje, ali dodaje da se običaji ne vezuju samo za rođenje Isusa Hrista.

„Sa obzirom na to, da od kraja godine, decembra meseca, počinju da se pevaju koledarske pesme u znak vraćanja sunca i svetlosti, a božićne pesme su samo hristijanizovane koledarske pesme. Tako da sve što je vezano za Božić, bilo je u znaku prizivanja berićetne godine, poštovanja sistema verovanja u biljke i životinja, koje treba da donesu berićetnu godinu. Sav taj sistem verovanja koji je vezan, ključno za rođenje Isusa Hrista i ima jedno široko značenje koje je svo u duhu prizivanja rodne godine“, ističe ona.

Napominje da sve što se radi na dan Božića, a sačuvano je na Kosovu, u znaku je radosti, dolaska Isusa Hrista i njegovog rođenja.

„Možda je najbolje Petar Petrović Njegoš opisao Božić gde kaže ‘Samo sobom noćas je veselo’. Dakle jedna radosna atmosfera u kojoj učestvuju i deca i žena i muškarci, čitava porodica. Na KiM sačuvano je nešto što nije u drugim krajevima. Fokusirala bih se na obredne hlebove, koji su na neki način simbolična zamena za beskrvnu žrtvu. Rade se obredni hlebovi i česnica koja se pravi i u drugim krajevima. Međutim, južno od Ibra, u Gnjilanskom kraju i na Šar planini prave se mnogo više hlebova koji se namenjuju stoci, usevima i polju, preko tih obrednih hlebova bi trebalo da se prizove berićetna godina. Postoji tzv. hleb Presveta, Lutkica, Točak, Dašnik, obredni hleb koji je vrlo važan, a ukrasi na njima treba da obezbede berićet. Ono što je bitno za teritoriju KiM, jedan arhaičan običaj, a to je da se prvog dana, na dan samog Božića okusi vrabac. Sušili su se vrapci južno od Ibra, to je opet drevno verovanje u neki drevni totem, ili što bi rekle babe ‘da budeš lak kaj vrabac'“, kaže Pitulić.

Ona je kazala da je u južnom delu Kosova mnogo bogatiji obredno-običajni momenat nego na severu Kosova.

„Običaji se ne razlikuju za Badnje veče, gde bi trebalo sve da bude čisto, žene čiste kuću i one su vezane za ognjište kao i ženska čeljad, dok muškarci se pripremaju da krenu po badnjak. Odlazak po badnjak se nekada događao ranim jutrom, dok još nije svanulo, znalo se tačno ko odlazi, kako se badnjak seče, trebalo bi da padne na istočnu stranu, i ona prva ljuska koja ostane je imala magijsku moć i žene su je odnosile tamo gde se sirilo i gde se brao kajmak, da bi bilo što više sira i kajmaka, i da bi stoka napredovala“, dodaje ona.

Pitulić dalje navodi da postoje izvesni tabui, zabranjene radnje, koji su vezani za Božić, koji su verovatno došli iz paganskih vremena, pa se provuklo i ostalo kao jedan relikt tog drevnog običaja – „valja se, ne valja se“.

„Ne valja se da se deca toga dana tuku, jer će se tući cele godine. Ne valja se da se krcaju orasi, jer će se takođe deca tući cele godine. Južno od Ibra, sačuvan je običaj da brat i sestra odu do voćke koja ne rađa, uzimaju sekiru i izgovaraju – dakle magija reči, obredno-običajna fukncija reči, ‘Hoću da te posečem’, a devojčica kaže ‘Nemoj, nemoj rodiću!’. To je imitativna magija, jer se verovalo ako se drvetu zapreti, sledeće godine počinje da rađa. Postojao je obredni hleb koji se odnosi stoci, jer se polazila i stoka u tim drevnim vremenima – bilo je važno da polaznik ode i čestita Božić stoci da bi bila napredna“, ističe Pitulić.

Ona je navela da je dosta običaja koji su se sačuvali, zapravo hristijanizovani, jer je unošenjem slame simbolično prikazan dolazak Isusa Hrista koji se rodio u pećini na slami.

„Ta slama koja se unosi u kuću – nekada se nije jelo na stolovima, i nije se sedelo na stolicama, već na slami jer u to vreme nije bili stolica pa se njegov dolazak dočekivao na slami. Toga dana još ponedge se izose stolovi i stolice iz kuće, pa se isključivo obeduje na slami da bismo bili bliž Isusu Hristu i da bismo bili bliži zemlji koja bi trebalo te godine da bude berićetna, a berićet je uvek trebalo prizvati preko obredno-običajnih radnji koje se obavljaju prema po strogo određenom pravilu. Poseban trenutak je unošenja badnjaka u kuću, korišćenje slame i pšenice koja priziva berićet kada se posipa, i na taj način se priziva rodna godina“, navodi dalje Pitulić.

Podseća da postoji dosta arhaičnih ostataka u nekim radnjama koja su vezana za domaćina i decu koja idu za njim,  kao što je imitiranje životinja „piju piju, kva kva, mau mau“ da bi se sledeće godine „iljadila“ stoka, berićetna i u plodovima i usevima.

„Posebna funkcija je položajnika iči položaonika. Onaj koji ulazi u kuću, najčešće u drevnim vremenima se nije zvao, nego ko prvi dođe u ranim jutarnjim satima, on je polaznik i na nekin način inkarnacija mitskog pretka. On je sakralizovan i tabuisan što se tiče nekih radnji, tačno se zna šta radi, on se dočekuje kao poseban gost, kao jedan mitski predak i postojalo je narodno verovanje da kakav polaznik uđe u kuću, takva će godina biti. Da li je veseo i pozitivan, on je unosio neku radost u kuću  bio je posebno poštovan, i posebna je funkcija darivanje jer dar i uzdar je na neki način simbolična zamena za žrtvu. Žene su imale posebne običaje vezane za kuću, pa se ona nije čistila tri dana, one su govorile da se sreća tako ne iznese iz kuće“, kaže ona.

Konstatujući da je Božić veoma kompleksan, Pitulić ističe da je sreća da su sačuvali običaji u većoj meri nego u ostalim delovima Srbije.

„Čuvanjem običaja, kolektivni odlazak porodice i komšija u šumu jeste na neki način sabiranje naroda, sabornost u malom i širem kontekstu i mislim da su preko obredno-običajne prakse, Srbi na KiM vekovima pod Turcima uspeli da sačuvaju svoj indetitet. Danas u ovim nevoljnim vremenima, to sakrivanje u običaj jeste u znaku istrajavanja i čuvanja indetiteta i najvažnije na taj način se uspostavlja tkontakt sa precima. Svako obedovanje po narodnom verovanju je zajednica živih i mrtivh, da smo tada zajedno, i tada se jača sabiranjem oko određenog posla koji se obavlja i običaja, koji čuva etno-psihološku zajednicu od svih nevolja koje prete da je ugroze“, poručuje Pitulić.